"Budjenje" - Antoni de Melo

 Ljudi moraju mnogo da pate u jednom odnosu pre nego sto se probude I kazu: "Dosta mi je! Mora da postoji neki bolji zivot koji nije zasnovan na zavisnosti od drugih ljudskih bica.“

Kada zivimo nezavisni od bilo cega, ocuvana je sva nasa sposobnost i energija, i covek je opusten jer mu nije vazno da li dobija ili gubi...

Ljubav iskljucuje strah. Tamo gde postoji ljubav, ne postoje zahtevi, ocekivanja, zavisnost. Ja ne

Андрић, Знакови поред пута

"Из разговора са људима види се јасно или бар назире стидљиво колико сви пате, брину и страхују. Страх је свуда и несаница општа. Мало ко зна чега се заправо боји, а у већини случајева тај страх је неоправдан или претеран, али поред свега тога људи иду са унезвереним погледом, бирајући споредне улице, а ноћу дрхте пре него што заспу и буде се у тами пре времена, сувих уста, са јауком и са осећајем да су са обе ноге у клопци.

Паметни људи говоре ствари због којих се некада ишло у лудницу, други их слушају, чуде се и згражавају и при томе казују бесмислице које нису ништа мање од оних које су чули."

Андрић, Знакови поред пута 

"NE BIH OVO MOGLA BEZ TEBE" Brankica Damjanovic

Kako se postaje dobar čovek? Ne postaje se. Dobar čovek se u svakom od nas oslobađa. Sistemom eliminacije. Nije neophodno učiniti herojsko delo, otići daleko, potrošiti mnogo novaca, zasaditi drvo... To dolazi posle. I nekako bez napora, s lakoćom. Prvo čovek strpljivo otresa nepotreban teret. Prestaje sa optužbama, odustaje od ciničnih komentara, ne okreće se za bogaljem, već se pomoli za njega; kad bi da kritikuje, on pokuša da razume, kad bi opsovao on umesto da opsuje Boga ili sunce pomene miša ili peršun, a kasnije ni to. Oseti li potrebu da se sveti, još jednom se preispita i shvati da osveta povređuje ono najfinije u njemu samom. Tada oprosti. I zaboravi. Nema oproštaja bez zaborava. Umesto da kaže: “Jesam li ti rekao?!” on kaže:”Kako mogu da pomognem?”. Poželi li

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

"Не можете замислити каква туга и срџба обузимају душу када велику идеју, коју одавно поштујете као светињу, дохвате невешти људи и извуку је на улицу пред глупаке какви су и сами, и наједанпут је нађете на тржници старежи, у прљавштини, наопако намештену, без пропорција, без хармоније-као играчку код неразумног детета, и не можете је више препознати..."

Ф.М. Достојевски

Sidarta, Herman Hese

Povremeno bi duboko u nedrima čuo samrtnički, jedva čujni glas, koji ga je tiho opomijao, tiho se jadao. U takvom času dolazilo bi mu do savesti da vodi čudan život, da je sve što čini samo igra, da je doduše, vedar i kadkad radostan, ali da pravi život protiče mimo njega ne dotakavši ga se. Kao što se igrač igra sa svojim loptama, tako se i on igrao sa poslovima i ljudima iz svoje okolne, posmatrao ih je i u tome nalazio razonodu; ali srcem i izvorom svoga bića nije učestvovao u tome. Izvor je proticao negde daleko od njega, tekao je neprekidno i nevidljivo i više nije bio ni u kakvoj vezi s njegovim životom. Događalo se da se preplašeo trgne zbog takvih misli, poželevši da i njemu bude dato da sa žarom i svim srcem učestvuje u detinjoj svakodnevnici, da istinski živi, da istinski radi, da istinaki uživa i provodi život umesto da kao posmatrač stoji po strani.

Sidarta, Herman Hese

Stanislav Vinaver, Priče koje su izgubile ravnotežu

Mi, moderni ljudi, za mnogo prilika ne moramo ni misliti, ručna knjiga najpotrebnijih misli u svakom od nas postoji, i pokatkad samo, u tim prostim slučajevima zaborav dođe. Tada se ne stvara nanovo, nego se priseća, traži se u knjizi utvrđenih presuda. Ali sasvim nove misli, i za nas su simfonije.

No jednoga dana, toliko ćemo imati opštih utvrđenih misli, da više nećemo umeti misliti, za najprostiju stvar razvićemo ogromni aparat svojih pomoćnih sredstava, ručna knjiga će postat ogroman leksikon sa debelim sveskama izmena i dopuna,sa kojim će sve teže biti rukovati, tako teško da se svaki neće smeti ni usuditi da mili, znajući koliko bi teškoća mogao da sretne.Svi će imati jedan opšti jezik(način) misli, jer će se druženjem, sve daljim sticanjem zajedničkih pojmova izgubiti sve udarajući individualno.

Stanislav Vinaver, Priče koje su izgubile ravnotežu

Bela Hamvas

Credo!

"Epiphoitesis, pomislio sam. Grčka reč. Našao sam je kod Dionizija Areopagita, u njegovoj knjizi o božanskim imenima i znači: dečji odnos prema Bogu koji se odmara u srcu čoveka i dobrostivo se smeši čoveku. Kad bi postojao neko, čovek Majstor, koji bi me mogao naučiti da ugledam lice božje dobrote koje stanuje u srcu, prepešačio bih do kraja sveta samo da ga nađem. On bi me naučio da putujem, kupam se, igram se, jedem smokve, palim cigaretu, i da sve to nije neminovno raskalašno rasipanje vremena. Može biti besciljna, mada prijatna igra, ali neodgovorna i tašta, ali može i detinjstvo božje.

Proces - Franc Kafka

Ispred zakona stoji vratar. Ovom vrataru dolazi čovek sa sela i moli ga da ga pusti u zakon. Ali vratar mu veli da mu sada ne može dopustiti ući. Čovek premišlja, a potom ga upita hoće li, dakle, posle smeti ući. »Možda«, veli vratar, »ali sada ne.« Budući da su vrata što vode do zakona kao uvek otvorena, a vratar stao u stranu, čovek se sagne da kroz vrata pogleda u unutrašnjost. Kada vratar to opazi, smeje se i veli: »Ako te to toliko mami, a ti pokušaj da odeš onamo i protiv moje zabrane. Ali upamti: ja sam moćan. A ja sam samo poslednji po činu. No ispred svake dvorane stoji po deset vratara, jedan moćniji od drugoga. Već sam pogled na trećega čak ni ja ne mogu izdržati.«Takve poteškoće čovek sa sela nije očekivao; ta zakon, kažu, morao bi svakom i svagda biti pristupačan,